Porodični Magazin

Da li sa protokom godina vreme brže teče?

Tokom prijateljskih razgovora, često se čuje ona čuvena „kao da je bilo juče”. Čini se da neobjašnjivo brzo proticanje vremena nije samo lični doživljaj… 

Ali od čega zavisi naš utisak koji se tiče brzine protoka vremena?

Naučnici sa univerziteta u Minhenu radili su sa 500 dobrovoljaca starosti od 14 do 94 godine. Njihovi odgovori na pitanje „Koliko vam je brzo prošlo poslednjih deset godina“ potvrdili su pretpostavku da stariji ljudi imaju utisak da vreme brže prolazi. Naime, ispitanici starosti između 20 i 59 godina najčešće su povezivali pojam o ubrzavanju vremena s količinom svakodnevnih obaveza, verovatno jer su pripadnici te starosne dobi pod najvećim profesionalnim i porodičnim opterećenjem, a to im stvara osećaj da su im “dani prekratki” za dovršavanje svih poslova. 

Naša percepcija vremena je sasvim subjektivna. To se vrlo lako primećuje u životnim situacijama: kad nešto čekamo, vreme nam traje čitavu večnost, a kad nešto ne stižemo, imamo osećaj da leti… Ipak, što smo stariji, to smo svesniji ograničenosti vremena. Budući da bismo želeli da što više učinimo i postignemo, vreme nam je sve dragocenije, pa tako njegov protok doživljavamo kao brži. S druge strane, kad smo mali, voleli bismo što pre da odrastemo i postanemo samostalni. Tad nam vreme prolazi jako sporo, jer bismo želeli da teče brže. Ali vreme u oba slučaja prolazi jednakom brzinom…

Psiholozi su ponudili nekoliko objašnjenja pojma da se vreme ubrzava sa našim starenjem. Psiholog Vilijam Džejms u svojoj knjizi „Principi psihologije“ napisao je da se vreme naizgled ubrzava, jer stareći imamo sve manje iskustava vrednih pamćenja. 

Dok mladost pamtimo po prvom danu u školi, prvom samostalnom letovanju, prvom poljupcu i drugim stvarima, odsustvo novih iskustava u odrasloj dobi čini da se dani i nedelje stapaju jedni sa drugima, a da godine postaju “šuplje”. Bogata sećanja na brojne epizode tokom studija stvaraju osećaj da je to razdoblje trajalo duže nego što stvarno jeste... Naime, psihologija učenja, pamćenja i mišljenja spominje efekat koji se sastoji od toga da najbolje pamtimo prve i poslednje sadržaje, a one u sredini značajno manje. Prirodni mehanizam čini da pamtimo sve manje sadržaja i detalja. Pritom se najduže zadržavaju ona prva, najvitalnija sećanja, dok smo ponavljajuće radnje prisiljeni da brišemo, a to doprinosi efektu bržeg prolaska vremena.