Porodični Magazin

Da bi smo razvili i negovali samopoštovanje, važno je da budemo svesni svojih kapaciteta, a onda da budemo preduzimljivi, proaktivni ka ciljevima koje sebi postavljamo.

Izgleda da deca dolaze sa mesta gde ne važe pravila ovozemaljskih vrednosti, prvenstveno kada je reč o Ljubavi. Prvi plač bebe može da nagovesti koliko je buran i bolan susret sa novim svetom - traumatičan. 

Ono što najviše utiče na održivost i trajanje simbiotskog odnosa odrasle osobe, jeste stečen doživljaj i tumačenje važnosti vezivanja ili uspostavljanja emocionalne povezanosti sa drugim važnim osobama u ranom detinjstvu.

Naš prvi odnos sa drugim bićem je veza započeta u utrobi majke kada smo fizički bili jedno. Ova simbiotska veza se nastavlja sve dok dete ne postane sposobno za nezavisan život.

Da li se lako pomirite sa stanjem „prošao voz” ili se nostalgično sećate vremena kada ste imali šansu?  Ovakva stanja nose pomešane emocije tugu, anksioznost, frustraciju, grižu savesti, beznađe u različitim razmerama.

Jedno od naših ranih sposobnosti učenja jeste učenje po modelu/učenje ugledanjem na uzor. Ovaj oblik učenja dominantan je u ranom periodu života, ali ne gubimo ga tokom razvoja, iako usvajamo složenije oblike učenja.

Šta se najčešće krije iza želje za autentičnošću? Da li na autentičnost treba gledati kao na nešto što se bira ili donosi odluka da se bude autentičan?

Da li je uopšte moguće da večiti dečak ili večita devojčica uplove u odnos u kom će poželeti i da ostanu? Zvončica i Petar Pan nisu kombinacija koja može da potraje duže od avanture. 

Kada je reč o ljubavnim odnosima između muškarca i žene, bajke su često zgodan materijal da se pravi analogija između uloga junaka u bajkama i uloga koje se u odnosu između muškarca i žene odigravaju prema Skriptu.

Verujem da vam se mnogo puta dogodilo da vas neki predmet, knjiga, biljka, određena tema u razgovoru... podseti na dragu, blisku osobu, prijatelja i pomislite da bi je baš time mogli obradovati. A onda najčešće već sledećom pomisli -  ima vremena, pokloniću mu/joj za rođendan, godišnjicu, Novu godinu... otpišete važnost svoje želje!

Prateći statistike o broju razvedenih brakova (svaki četvrti brak u Srbiji) u zadnje vreme vrlo često se srećemo sa pitanjem - da li je brak ugrožena institucija? Ovo pitanje nekritički poistovećuje brak kao instituciju sa odnosom muškarca i žene koji je svaki za sebe specifičan i autentičan i kao takav nužan preduslov stvaranja i razvijanja veze zasnovane na ljubavi, bliskosti, uvažavanju, poverenju.

Koliko često zateknete sebe sa pomišlju ili izjavom -  „ja to ne mogu...“, „nikada neću uspeti...“, „kao da se sve urotilo protiv mene...“, „šta god da pokušam ne ide...“, „za neke stvari treba biti rođen/a pod srećom zvezdom...“, „drugi imaju bolje okolnosti...“

Ukoliko se razbolite, tako što vas savlada neka virusna ili bakterijska infekcija ili povredite ruku, nogu, slomite kost, isteglite tetive, lekar će vam u izveštaju navesti dijagnozu i obeležiti određenom šifrom. Tom prilikom Snežana Janković ili Dragan Perić ne menjaju svoje lično ime u ime dijagnoze koju je lekar naveo niti menjaju svoj identitet...

Koliko god da nam kritika izaziva neprijatnost i kada je primamo i kada je upućujemo, čini se da mnogi nisu baš spretni u davanju pohvala, a posebno se iskomplikuje kada se osoba postidi kada dobije pohvalu ili kompliment. Doživljaj intenzivne neprijatnosti ili čak stida u tom slučaju nam govori da kod osobe nema dovoljno uverenosti u sopstvene kvalitete.

U svakodnevnoj komunikaciji mi svojim verbalnim i neverbalnim izražavanjem upućujemo tri vrste poruka: kritiku, pohvalu i zahtev. Posebno u procesu vaspitanja dece sve tri poruke veoma je važno upućivati detetu kako bi učilo da se orijentiše prema sebi drugima i svetu. 

Pripadamo državi, naciji, kulturi, radnoj organizaciji... Kada doživljaju pripadnosti pripišemo težnju da se udružujemo onda jačamo osećanje vezanosti za grupu. Česti i intenzivni odnosi medju članovima grupe, živa komunikacija, kontakt, saradnja, pojačavaju emocionalnu vezanost u grupi. 

Verujem da svako ima mit o tome kako je dobio ime i da se u velikoj meri već kao dete identifikovao sa značenjima svog imena slušajući kako i zašto su se mama i tata odlučili baš za to ime.

U kontekstu „normalnosti“ E. Erikson je govorio o razvoju vitalne ličnosti kroz ukupno osam faza, koje je još nazvao fazama životnih kriza odnosno fazama psihosocijalnog razvoja. Prvih pet faza se odnosi na rani razvoj, kada najveći uticaj upravo imaju roditelji i važni drugi. Od toga kako su se krize u tim fazama razrešile zavisi kako će se ličnost ispoljiti nakon dvadesetpete godine života, u poslednje tri faze svoje „zrelosti“.

Biti u pravu znači zastupati istinu. Ako je tako, postavlja se pitanje - šta je istina? Ko zna istinu? Kako dokazujemo istinu? Istina je ono što se podrazumeva, ona je nepobitna, a to nas dalje upućuje - da smo OK onda kada živimo u istini, sa istinom i za istinu. Sad nam već nužno treba druga osoba da proverimo, potvrdimo istinu.

Većina roditelja uče svoju decu da je važno da budu iskrena i da poštuju druge, posebno starije, iskusnije... Logično je da se iz takvih poruka očekuje da i ti drugi imaju iskren odnos i odnos uvažavanja prema nama. Problem nastaje kada osoba veruje i očekuje da su svi ljudi iskreni i pošteni.